Tri svetska rekorda u jednom danu
Vratio sam se sinoć iz Poreča sa Memorijala Marijan Pedišić. Ceo put je bio jedan veliki raspad sistema ali sam se super zabavljao - odličan provod - trkanje i trening nula. Ali sam nekako uspeo da postavim tri svetska rekorda… Evo priče:
Moj prvi plan je bio da uradim dupli olimpijski triatlon. Krenuli smo sa plivanjem, išlo mi je dobro, odjednom mi je sve smetalo, usporio sam, postao malaksao i konačno stao. Bilo mi je muka od talasa. Ovo je bila potpuno nova senzacija za mene pa sam se totalno restravio - našao sam se na sred mora, stotinama metara daleko od ikakve obale i čamca, nemoćan. Posle nekih 40min prsno sam se nekako izvukao do obale. U svakom slučaju prvi svetsku rekord za najbrže odustajanje na srednjem triatlonu: manje od 20min!
Pošto sam bio na suvom, oporavio sam se brzo, slikao trku i posle seo sa Dejanom, Peterom, Marinkom, Aleksandrom i devojkama (muški sam šovinista pa ne pamtim imena devojaka) u lokalnom restoranu. Pojeo sam pastu sa mesom da nadoknadim svu energiju koju sam potrošio plivajući onih 20min jako i onda prsno do obale, pa sam onda još dodao deset ćevapa za svaki slučaj - strah od davljenja me je motivisao da se prežderem kao svinja.
Bilo mi je krivo da nisam ništa uradio - osećao sam se impotentno što sam odustao tako brzo i ako je to bio novi svetski rekord - a Spasoje se spremao da trči polu-maraton. Pošto sam pojeo poslednji ćevap i onda još par kockica čokolade nekih pola sata pred start polu-maratonske trke sam odlučio da pravim Spaletu društvo. Bojan mi je pristojno dao do znanja da je ovo totalno debilna ideja a Nidža me je pitao: “Šta dokazuješ ovim?” Pomislio sam da nekada i treba biti malo budala.
Na startu polu-maratona sam bio negde iza i izjavio sam da ću ga trčati kao dužinu. Naravno, čim je trka krenula skapirao sam da nema neke konkurencije pa sa izašao napred i pojačao. Tu je počeo užasno jak bodac (bol u dijafragmi ili tu negde tipičan za trčanje) koji me je držao do kraja. Moram da zahvalim punom želudcu nesvarene paste, ćevapa i čokolade na ovom užasno neprijatnom osećaju. Nikome ne preporučujem da trči 21km bez zagrevanja i stomakom punim masti i mesa na 90% vlažnosti.
Prvih 5km sam trčao jače, možda tempo oko 3:45, pa sam na okretu na 5km skapirao sam da me niko neće stići do kraja. Ostatak trke sam trčao dužinu oko 4:20+ i pazio da me niko ne vidi, da držim distancu. Pobedio sam polu-maraton sa vremenom od 1 sat 27 minuta 47 sekundi. Naterao sam se da se veselim pobedi ali je sve generalno bila sprdnja.
Postavio sam svetski rekord na najduži i najjači bodac (počeo je posle prvog minuta i mučio me sve do kraja, čak sam par puta i kaskao da prođe).
Treći svetski rekord je najsporija pobeda na polu-maratonu.
(Takođe staza je po Garminu bila jedva 20km a ne 21km.)
U svakom slučaju super zezanje, i mučenje - SM kombinacija.
Trka je grozno organizovana, hrvatsko more je super, ljudi su super. Videćemo za sledeću godinu. Možda se budem vratio da odustanem na triatlonu još pre, pobedim polu-maraton još sporije i izdržim još gori bodac još duže - misilm da će to biti teško!
Vidi slike ovde.
Tags: bodac, Garmin, Hrvatska, polu-maraton, Poreč, svetski rekord, triatlon
