Rekord je još uvek moj!
Na žalost, rekord je još uvek moj. Bojan je završio otvoreno prvenstvo Mađarske u Ironman distanci nekih 3-4 minuta sporije od mog Ironman Rekorda Srbija od 9 sati i 33 minuta. Ja bih stvarno hteo da ovaj rekord bude zanimljiviji i bio bi red da se što pre spusti ispod 9 sati. To ili Bojan ili Jovica mogu, a možda i ja na dobar dan sledeće godine.
Zašto je Bojan išao sporije ne znam. Sa njim treniram skoro svaki dan i znam da je brži od mene i to dosta. Zašto ide sporije na trkama u opšte ne mogu da komentarišem. Da bi rezultat ispao kako treba na trci treba da se puno stvari poklope a njemu se to valjda ne dešava. Ima ljudi koji jednostavno uvek idu dobro na treninzima a loše na trkama - to je možda neka kletva. U svakom slučaju ja ne znam puno o njegovom treningu i pripremama, on je moj trener a ne ja njegov. Nemam ni znanje ni informacije da se bavim ovim. Samo me iritira kada god nešto ne ide kako treba i hteo bih da to popravim.
Takođe on je za sada jedan od najmanje iskorišćenih kapaciteta u klubu HERMES srbija i interesuje me da nađemo način kako da uradi rezultat koji bi po svim testovima trebalo da uradi. Ali opet, ovo je nešto šta svaki sportista mora sam sebi da sredi i teško da iko sa strane može išta da uradi na silu. Mora onaj klik u glavi da se desi, kada sve postane jasno šta mora da se uradi da se uradi rezultat.
Zato je sport super, specijalno ovi sportovi, kada si sam za sebe, a ne deo tima.
U pitanju nije samo trening. Trening je najjednostavniji deo priče. Potrebno je osmisliti kako ceo svemir treba da se okreće oko tvoje ose, naterati da se ceo svemir okreće oko tebe kako bi izvukao maksimum iz sebe. Za ovo je potreban određeni, donekle beskrupulozni stav, stav netrpeljivosti prema distrakcijama i nepraktičnim aktivnostima.
Od recimo hiljadu sportista koje testiramo od kojih svi imaju iste fizičke sposobnosti uspeće oni koji mogu da organizuju svoj socio-ekonomsko-politički život tako da uspeju da izvuku maksimalni rezultat iz sebe. Specijalno u nepopularnim i čudnim sportovima kao Ironman ili triatlon, mada ovo važi i za sve sportove. Sport je u stvari najmanje test fizičkih sposobnosti, već test sveobuhvatnog snalaženja u krajnje bizarnim situacijama. Sportista nije osoba koja se bavi fizičkim aktivnostima nego pojedinac koji je odlučio da postigne neki bizarni cilj i mora da se snađe kako zna i ume sa onim šta ima na raspolaganju.
Svako ko uđe u sport i očekuje da će napredovati samo kroz fizički napredak vara se. Zato su sportski tereni prepuni veoma talentovanih sportista za koje niko nikada nije čuo i koji nikada nisu imali priliku da zaista izvuku maksimum iz sebe.
Dobar primer je poređenje Haile Gebrselassija i Khalida Khannouchija. Za Hailea svi znaju - oborio je svetski rekord u maratonu na Berlinskom maratonu prošle godine. Za Khalida retko ko zna ali i on je držao svetski rekord u maratonu pre Tergata. Haile, inače veoma uspešan biznismen tj. osoba koja očigledno razume dinamiku ljudskog društa i kako da izvuče maksimum iz specifičnih situacija, koristi priliku maratonskog rekorda što više može. Khalid je oborio rekord i “sutradan” postao opet nepoznat i nikada nije uspeo da se povrati i generalno važi da je čovek koji je minimalno iskoristio svoju priliku, svoj fizički talenat, i ako je uspeo da obori tako ekstremno težak svetski rekord.
Ovo je takođe dokaz da je sport generalno ekstremno nerazvijen i da su glavni faktori usporavanja razvoja sporta ekonomsko-političke zavrzlame, ali takođe i nedostatak svesti pojedinaca da kada ulaze u sport da moraju da budu oštriji na svim frontovima, da rade u svim pravcima, i da priča o sportisti koji je trenirao sam za sebe i samo se pojavio negde na trci i “uspeo” postoji samo u filmovima.
Isto kao i u svemu. Autističnost je odlična za ekstremni fokus, ali generalna sposobnost adaptacije okruženju će uvek nadvladati. Ja lično znam iz mog iskustva da ja nisam ni autističan a ni sposoban da se apsolutno uspešno adaptiram - negde sam između i to će me uvek koštati, ne samo rezultata u sportu, nego rezultata u svim aktivnostima kojima se bavim. Sport je moj trenutni hobi koji prati neku moju četvrtu karijeru u mojoj tridesetoj godini, i u svakoj aktivnosti sam primetio manje autistične, više adaptirane, a manje “talentovane” pojedince da napreduju brže. Mada ni ja nisam bio loš, niti zavidim ovim pojedincima, jednostavno to je stanje stvari, realna slika mojih ograničenja.
Za vrhunski rezultat u bilo čemu potrebno je razumeti ograničenja i raditi na njima, a to je obično veoma veoma teško jer veoma brzo ta ograničenja prestaju da budu jednostavna kao npr. nedostatak brzine koji se lako reši, nego pitanje karaktera, stava, ideologije… a to je prilično teško promeniti, specijalno bez jakih stimulansa.
Tags: Bojan Marić, ekonomija, filozofija sporta, Haile Gebrselassie, Ironman, Ironman Rekord Srbije, Khalid Khannouchi, maraton, politika, sport, uspeh u sportu, Xtrememan