Jedna od zabava za moj mozak je pronalaženje i postavljanje dugoročnih ciljeva.

Nikada nisam bio neki ljubitelj striktnog planiranja. Mislim da je nefleksiblno. Strategijski nefleksibilnost uvek donosi slabe rezultate. U mom radnom iskustvu bio sam svedok veoma skupih projekata koji su bili bazirani na veoma širokim i fleksibilnim strategijama sa puno - VEOMA puno - improvizacije. I dobro su funkcionisali. Još nisam našao dokaz da striktnost u strategijskom planiranju posla, sportskih ciljeva, zdravlja, izlaska u grad, čega god donosi najefikasnije rezultate.

Strategije su bazirane na ljudima a ljudi su nepredvidivi i zato treba ostaviti dosta prostora.

Ali opet, volim da kvantifikujem ciljeve jer je to izazov. To ne znači da činim nefleksibilnu strategiju ali kvantifikovani ciljevi jesu nefleksibilni. To ih čini težima i samim tim zabavnijima. Naravno u domenu realnosti.

Evo dva kvantifikovana cilja o kojima sam skoro razmišljao:

Sezona 2009: Challenge Roth ispod 9 sati.

Ceo život ili koliko je god dugo moguće: maraton ispod 3 sata.

Prvi cilj mislim da je veoma jasan: zabavan je i izazovan. Drugi cilj je više neozbiljan i možda više marketing prema drugima i samom sebi - biti sposoban da istrčim maraton ispod 3 sata bilo kada u životu sigurno je dobro, znači biću uvek u dobroj formi. Videćemo. Samo se igram sa ciljevima i ako je prvi prilično ozbiljan.

Malo sam zapostavio ovaj blog, pisao sam intenzivnije na tosic.com. Mislim da ne treba stalno pisati. Zamorno je i za pisca i čitaoce. Nekada me uhvati manija pa za neki blog pišem više puta dnevno, a nekada potpuno zapostavim blog. Na sreću imam ih puno pa raspoređujem interese. Bile su potrebne godine prakse da mogu da izbalansiram svo to pisanje.

Evo kratkog pregleda stvari koje su se desile u zadnjih 10-15 dana:

Na putu za Ljubljanu stao sam u Zagrebu i sačekao sam Dejana Patrčevića na aerodromu pošto se vratio sa Ironman Svetskog Prvenstva. Bio sam ja sa njegovim roditeljima, par komšija i novinarima. Bilo je čudno, osećao sam se kao da ne pripadam tu, kao da je to njegova privatna žurka, mislio sam da će biti šarolikije, ali sam se opet trudio da pomognem malo pa sam slikao i poneo jednu torbu par metara.

U Ljubljani me je udomio Vuk Ćosić, jedan od začetnika net.art umetničkog pokreta i poznati internet konsultant u Sloveniji (savetuje predsednika Slovenije). Bilo je zanimlijvo ostati kod njega i ćaskati malo mada je bio pod stresom zbog finansijske krize pa nam razgovori nisu bili intenzivni. U jednom trenutku se malo zahuktao i ponadao sam se nekoj oštrijoj raspravi ali su mu misli brzo otišle ka praktičnijim i svakodnevnim problemima. Njegov stan je 200m od starta Ljubljanskog maratona što je bilo veoma korisno.

Istrčao sam Ljubljanski maraton za 2:46. Bojanu, mom treneru, sam rekao da ću trčati 3:55min/km i trčao sam tačno 3:55min/km (GARMIN je pokazao da sam trčao 42,495m). Nisam se nešto posebno trudio - another day in the office. Ustao sam, pojeo malo hlebai džema, zaričao sam se sa Vukovom ženom, zagrejao, krenuo i završio maraton i vratio se kući i onda izašao na druženje sa HERMESom. Pojeo sam šest gelova na trci i mislim da sam trebao možda još jedan ili dva više - definitivno meni treba što više šećera. Ovo je dokaz da sam i Amsterdam trčao loše jer sam samo dva gela pojeo.

Dosta ljudi je iznenađeno mojim rezultatom na maratonu - čak i moji roditelji. Ja imam veoma normalnu progresiju rezultata: već četiri godine spuštam rezultat na maratonu za oko 5-10 min. Tu nema iznenađenja. Jedine iznenađenje bi bilo da sam trčao ili mnogo sporije ili mnogo brže, ovaj rezultat je mogao da se predvidi još pre dve godine.

Super sam se proveo sa svima iz HERMESa. HERMES je jedan od najboljih projekata koje sam organizovao u životu do sada.

U Zagrebu sam prespavao kod Sande iz HERMES hrvatska i večerao sa njom i Dejanom, opet razglabajući raznorazne priče o sportu, filozofiji, religiji i ko zna čemu. Uz puno šećera i masti i dobro vino lako je pričati. Gledao sam Eagle Eye u Zagrebačkom cineplexu. Moram da priznam da mi se Zagreb veoma sviđa, dobar je osećaj grada, sređen je sasvim OK ali ima i malo te ludosti. Ljubljana mi u opšte ne odgovara, barem ne na prvu loptu, morao bih malo više da je istražujem, ali Zagreb je super i uvek mi se sviđao.

Hrvatska generalno mislim da je jedna od najboljih mesta za život, čak i ako ignorišemo primorje, a hrvati su veoma gostoljubivi i druželjubivi. Ono šta mi se isto veoma sviđa jeste ta crta blage ludosti koju imamo i mi Srbi a i Južnoafrikanci. Francuzi (jugozapad specijalno) i Italijani su, mislim, isto ludi kao struja. Ja se barem osećam uvek prijatno u takvim atmosferama. Naravno ovo su sve površne generalizacije ali mi ne smeta da generalizujem toliko, odgovara tipu ovog članka.

Dejan se vratio samnom u Beograd i navrat nanos (odlična izreka) sam mu organizovao predavanje u prostorijama mog sponzora, člana tim Nikola, Skills. Predavanje je bilo veoma prijatno i korisno. Dejan se dobro povezao sa publikom i čini mi se da su svi kairali šta priča. Moji roditelji su došli.

Dejan je u subotu otišao nazad za Zagreb a ja sam u nedelju imao trčanje u gaćama, rad na Eurosportu i HERMES večeru.

Takođe u subotu je Bojan oborio Ironman Rekord Srbije tako da više, konačno, nisam rekorder. O tome ću posebno.

Znači dve nedelje prepune aktivnosti, novih mesta i novih ljudi… tj. super mesta i super ljudi…

Hvala svima što su učinili da su zadnje dve nedelje bile tako bogate!

Dejan Patrčević (171)

Dejan se kvalifikovao na Ironman Austria kao peti u ukupnom plasmanu. Sa Dejanom radim na njegovom brendingu već više od dve godine. Počeli smo veoma skromno, on je prvi u timu moje firme i inspirisao me je za ceo projekat. Drago mi je da se u prvoj Ironman sezoni kvalifikovao za Ironman Svetsko Prvenstvo i mislim da ima velike šanse za top 20 u ukupnom plasmanu. Vidi patrcevic.com.

Raoul De Jongh (1651)

Raoul je drugar iz Cape Town-a koji se kvalifikovao kao drugi u starosnoj grupi na Ironman South Africa. Prvi u njegovoj grupi je odlučio da mu ustupi mesto jer je prethodne godine išao isto tuđim ustupom - neka vrsta “pay it forward” među južnoafričkim Ironmanima. Raoul takođe proizvodi vina, radi za Runner’s World South Africa i radi kao DJ. Voli sve šta vole mladi. Vidi Urban-Ninja.co.za.

Miloš Kostić (233)

Miloš Kostić, kanadski beograđanin, se kvalifikovao kao svetski prvak u M65+ kategoriji. Tj. on je dvostruki svetski prvak. Ovo mu je, mislim, treći put u Koni. Već je veteran. Bojan, naš zajednički trener, mi kaže da Miloš jedva čeka penziju da može sto posto samo da trenira. Miloš nema sajt.

Marinko Barac (1127)

Marinko, baziran u Inssbrucku, Tirol, se kvalifikovao na Ironman Austria trci. Sporije pliva, super vozi bajs (pomaže langlauf po austrijskim planinama zimi) i dobro trči. Ovo mu je prvi put na Havajima. Nadam se da će imati dobru trku i da mu je to prva u nizu. Marinko nema sajt.

Jovica Ivetić (1515)

Nemam sliku!

Jovica, bankar sa Manhattna, bivši elitni veslač, je počeo da se bavi Ironmanom kako bi ostao aktivan. Trenira sam sebe i mnogo je jak na biciklu. Ako bude sklopio i jako trčanje nadam se da će da postavi novi Ironman Rekord Srbije - osim ako ga Bojan i ja ne spustimo na nešto ozbiljnije pre toga. Kvalifikovao se na Ironman USA gde je po užasno teškoj trci (kiša, hladno, brda) išao dosta brz rezultat - da je bilo normalno vreme verovatno bi išao brže od mog rekorda.

Amber Monforte (1609)

Amber, Conradovu verenicu, sam upoznao u Stellenboschu, medicinska sestra koja je dala otkaz u nadi da uspe kao profesionalni sportista. Radi XTERRA i Ironman trke (malo luda kombinacija), mnogo je dobra na bajsu i dobro pliva, ali je loša na trčanju. Mora da nauči da vozi sporije. Jednom je trebala da vozi bajs 7 sati a padala je kiša a je slea na trenažer i bez problema uradila 7 sati na trenažeru! Luda je. Vidi web.mac.com/AmberMonforte.

Uživ prenos trke na Ironman.com.

Našao sam video snjimak sa samog početka filmske karijere Arnolda Schwarzeneggera. Ne mogu a da ne pomislim da Ironman ovako izgleda, kao i bilo koji sport u kome nema tone novca a zahteva dosta. Arnold je zaista super za ovakvu sprdnju, odlično je odradio - kombinacija kvazi-loše glume i bizarne scene je super!

Ne znam iz kog je ovo filma. Moram da ga nabavim.

Uz Schwarzeneggera treba da idu i ovakve informacije.

Ćaskao sam sa Zoranom Grahovcem na skypeu. Spominjali smo našeg trenera Bojana kako hvali predrgađa Atlante kao idealne za Ironman trening. Ja moram da se složim da su idealni uslovi u smislu klime, bazena, staza za bajs, teretana, opreme itd veoma važni za rezultat ali takođe znam da uz takve uslove obično opada interes i motivacija za sportove kao Ironman.

Jednostavno, zašto bi se neko kidao oko Ironmana kada može da se bavi drugim mnogo profitabilnijim a manje zahtevnim aktivnostima - obilje kapitala nudi i obilje opcija.

U svakom slučaju ova rasprava je gomila needukovanih predrasuda jer mislim da ne postoji nikakva studija ili kolekcija informacija koja može da prevagne u bilo koju stranu: šta je važnije za uspeh. U stavri za uspeh tj. vrhunski rezultat u sportu je potrebno sve! A onda se redovno pojave likovi koji nemaju ništa i rasture nas sve. I tako u krug. Zato je sport super i odatle je sport odlična inspiracija za filmove.

Zoranova i moja priča, koja i dalje teče dok pišem ovaj članak, je išla u pravcu da neki takmičari ne idu brzo ne zato što ne mogu nego zato što zaista ne žele. Postići vrhunske rezultate u bilo čemu zahteva ekstremni želju da se ti rezultati postignu. Zahteva taj visok nivo fokusirane motivacije i vizije.

Ako uzmemo primer Bojana, našeg trenera, ja mislim da on nikada neće ići ispod 8:30 jer jednostavno on to ne želi. To je moja impresija posle našeg druženja posle ko zna koliko godina i moj utisak o ljudima koji zaista idu toliko brzo i brže. Teško mi je da objasnim kako deluju ljudi koji imaju vrhunske rezultate, njih nije lako provaliti, treba imati neki prefinjen osećaj koji se razvija godinama da se prepoznaju ljudi koji mogu da idu preko svih granica. Bojan to nema za rezultat u Ironmanu a ta vrsta posvećenosti je neophodna za vrhunske rezultate, možda to pravi razliku između 8:40 i 8:20 u Ironmanu jer su svi i onako super spremni fizički. Možda lupam…

U svakom slučaju meni je drago da Bojan nije neki sebični lik posvećen samo rezultatu jer to čini ljude dosadnima. Ispadnu kao Torbjorn Sindballe koji na svom blogu samo zna da napiše kako je jako vozio bajs i kako je priroda zelena i lepa (i tako non stop u krug).

Ne znam šta je motivacija i šta u opšte ta reč tačno znači. Kao i kod većine filozofskih istraživanja sve se svede na neki semantički problem. Ako neko zan neka mi javi. Samo znam da su ekstremno motivisani ljudi dosadni, a i da su nemotivisani ljudi još dosadniji.

Juče sam konačno odlučio da odustanem od puta u Ameriku. Razlog je jednostavan: ne želim da budem samo turista na Ironman Florida.

Ne osećam se 100% zbog užasno lošeg vremena - u Beogradu je non stop ispod 10 sa užasno hladnim vetrom i kišom. Računao sam da barem septembar uradim u Beogradu, onda uradim pripreme od možda 10-14 dana u Rovinju kod Ernesta, pa 2-3 nedelje pred trku na Floridi. Ali u startu sam počeo sa prehladama i propuštenim treninzima i video da umesto da podižem formu jedva održavam ono šta imam.

Posle više trka “ispod pojasa” tačno znam kako treba da se osećam pred veliku trku i sada se ne sećam tako. Ne želim da trošim ni malo energije da idem preko pola sveta da bih uradio trku na manje od 100%.

U roku od jednog dana sam totalno preraspodelio sledeću sezonu i napravio novi plan.

Ljubljanski maraton krajem oktobra.

Maraton je čisto izgovor za malo putovanja i jednu jaču dužinu, bez nekih očekivanja. Sada je maraton previše brz za mene a sa samo mesec dana priprema teško da mogu nešto da očekujem. Idem radi zabave i puta. Dvoumio sam se između Frankfurta i Ljubljane, ali pošto ide gomila HERMES članova u Ljubljanu pridružiću im se. I onako želim malo da osetim atmosferu trčanja u Sloveniji jer bih voleo da uskoro otvorimo HERMES slovenija frančizu.

Stellenbosch, Južna Afrika od decembra do kraja aprila.

Do sada sam pet puta bio u Seapointu, Cape Town, koji je odličan za provod ali daleko od idealnog za trening, specijalno trening koji mi sada treba. Prošle godine sam učestalo, specijalno pred kraj ostanka, posećivao Stellenbosch, koji je 20ak min od Cape Towna i mnogo mi se svidelo društvo i atmosfera. Stellenbosch je gradić posvećen vinima i izgrađen oko univerziteta. Takođe je i meka za sportove izdržljivosti jer u svakom trenutku, tokom evropske zime, tamo trenira barem 5-10 svetskih prvaka u plivanju, trčanju, biciklizmu i triatlonu. Ekstremna koncentracija vrhunskih sportista. Takođe imam super društvo, par mnogo jakih likova će biti tamo i sa njima mogu da se uključim u trening. Tu je i Songo.info projekat koji će se nastaviti i za sledeću godinu. Itd itd… Zaista volim Južnu Afriku i nadam se da je će ova politička turbulencija oko Mbekija i Zume da ne utiče na tišinu u Stellenboschu.

Ironman South Africa sredinom aprila.

Ove godine sam se razboleo i odlučio da propustim Ironman South Africa. U stvari ova godina mi je totalni raspad sistema jer sam dve glavne trke preskočio zbog nebuloznih prehlada prouzrokovanim nezgodnim hladnim vetrovima - totalne gluposti! Ako bude sve išlo po planu želim da uradim ovu trku valjano u 2009. Volim Ironman South Africa - to je najlepša trka koju sam do sada radio i zaista ima dušu. Moj prvi Ironman na kome sam se odlično proveo i odličan završetak još jedne sezone u Južne Afrike.

Challenge Roth na leto.

Još nisam proverio da li mogu da se prijavim, videću za par dana, ali plan za sledeću godinu je jednostavan: Ironman ispod 9:00:00. Za ovo mi treba super brza trka a nema brže od Rotha. Challenge Roth je takođe super organizovana trka na kojoj nema puno varanja i zezanja - nemci su producirali najbolju trku na svetu. Stazu poznajem i želim da je odradim koliko dobro mogu. Ostao sam veoma frustriran posle užasnog iskustva u Austriji, imam višag energije i besa posle ove trke koji mora negde da se iskali, imam 10ak meseci da kanališem ovaj bes u dizanje tegova, trčanje po brdima, ubijanje u bazenu i na bajsu i dam sve od sebe u Rothu. Videćemo… Sve ili ništa! A ako ne uspe onda opet sledeće godine i opet i opet i opet…

Ostatak sezone ne znam, interesuje me Challenge Barcelona, Ironman Japan ili možda Ironman Florida ali u boljim uslovima nego ove godine…

U svakom slučaju drago mi je da mi je ideja sezone sada jasnija i izgleda mi da me čeka dobra godina. Dosta iskustva sada imam u organizaciji ovih putovanja i Južne Afrike itd… Tako da ova godina treba da bude najefikasnija i najuspešnija…

Cilj je uvek isti: opuštena zabava!

Nauka o sportu ili sportska nauka ili kako god se zove na srpskom (sports science) je mlada i veoma nerazvijena nauka. Sportska nauka se bavi prirodnim pravilima po kojima čovek može da postigne maksimum unutar sportskih pravila. Treneri su praktičari ove nauke, oni je studiraju, nauče i onda je primenjuju. Pošto je sama nauka prilično nestabilna i na nivou pogađanja sa slojem marketinške šminke, onda ni od samog rada trenera ne može da se očekuje puno.

Još uvek rad sa dobrim trenerom će garantovati odličan rezultat sa minimumom rada, dok će rad sa lošim trenerom dati minimalni pomak u rezultatu sa ogromnom količinom rada. Ovo nigde nije evidentnije više nego u sportovima kao duga trčanja i triatlon - specijalno maraton i Ironman.

Ali još uvek postoji paradoks da loš trener može da ima odlične takmičare i odličan trener užasno loše takmičare. Razlog ovome jeste da je trener u stvari samo jedan od ko zna koliko elemenata koji moraju da se poklope da bi se rezutlal izvukao iz takmičara. Dobar trener ovo olakša ali u nekim slučajevima drugi elementi, kao prirodni talenat ili agresivnost, mogu da nadoknade nedostatke trenera.

U stvari, ni najbolji trener ne može da garantuje rezultate jer rezultati uvek najviše zavise od sportiste. Trener u najboljem slučaju može da bude malo više važan od opreme.

I ako trener deluje da u ovom tekstu nije nešto posebno važan, ona ili on su u stvari veoma važni, samo je važno znati šta se očekuje i da nisu relativno mnogo više važni od gomile drugih stvari. Svaki detalj je važan i to ne znači da je i jedan detalj nevažan i da treba da tri kompromis.

Da se vratim na početnu temu: pošto je sportska nauka prililčno “klimava” samim tim ne treba očekivati da treneri razumeju pravila po kojima funkcioniše svemir. Trenerski posao samim tim je mešavina isprobavanja, učenja, umetnosti i sportske nauke, i moguće je da nekada ne daje rezultate. Ovo nije problem jednog trenera koliko i cele trenerske profesije. Ima trenera koji osećaju intuitivno šta i kako treba raditi ali opet to je sve veoma relativno, nekada sreća, nekada intuicija pomaže samo u nekim slučajevima.

Nastaviću ovaj tekst…

Moram na vožnju po ovoj zimi…

Kingpin

Propali sportista nalazi najvećeg bolida sa abnormalnim talentom i sprema ga za takmičenje protiv najpokvarenijeg igrača ikada. Woody Harrelson i Bill Murray! Suština sporta je definitivno prikazana genijalno u ovom filmu. Mođe li McCracken da bude pokvareniji?

Raging Bull

Brutalno odličan film. Robert De Niro, Martin Scorsese, Joe Pesci! LaMotta jednostavno ne može da prekine da pravi gluposti a nekako uspeva da sastavi dan za danom zahvaljujući boksu. Šteta da LaMotti niko nije rekao da seks pred sport nije kontraproduktivan. Prelepa scena kada se odluči za mazohističku kaznu, i kada u ćeliji shvati kako je pravio gluposti pet decenija bez prestanka. Za moj ukus previše drame ali je film ipak genijalan.

Rocky

Silvester Stallone je napisao ovaj odličan scenario inspirisan istinitom borbom Muhammada Alija i Chucka Wepnera. Stallone savršeno glumi Rockyja - ko bi ga bolje igrao nego on? Najbolja muzika - Bill Conti! Vrhunski sportski film, šteta da nije komedija.

Rollerball

Originalni Rollerball je jedan od najboljih filmova ikada u kome je James Cann ostvario ulogu života. Jonathan pobeđuje sve i ako su korporacije promenile pravila sporta samo da bi ga uništila. Sport je u ovom filmu mnogo više od samo igre i zabave. Jonathan! Jonathan! Jonathan!… Jonathan je definitivno najveća faca svih sportskih filmova. Ako ikada budem imao dres sa brojem moraću da nosim 6.

Karate Kid

Nikada mi nije bilo jasno odakle Gosp. Miyagiju onoliko vintažnih kola? U filmu se predstavlja kao siromačni čovek koji održava zgradu ali ipak ima oko 5-6 skupih kola! Mora da je diler droge! Ali njegove metode treninga su neprikosnovene. Malo u jednu stranu, pa onda u drugu stranu i to je to… Ovaj film je inspirisao milione klinaca da se bave sportom.

Speedracer

Jedan od poslednjih filmova braće Wachowski je priča koja, poput Rollerballa, potpuno istrese svu korupciju i politiku sorta na videlo, i opet dozvoli pojedincu da pobedi sve (naravno!). Odlična grafika i efekti po uzoru na Matrix, super dinamičan i zabavan film koji se ipak bavi ozbiljnijim temama sporta.

Nacionalna klasa

Kada gledam ovaj, i slične filmove, smejem se sve do zadnjeg minuta, i onda se potpuno deprimiran. Čini mi se da su srpski/jugoslovenski filmovi bili dizajnirani da ubijaju slobodnu volju i duh pojedinca. Koji god film iz ovog perioda da gledam deprimiram se, protagonisti nikada ne uspeju u svojim ciljevima, užasno negativno, nije ni čudo što imamo generacije bez trunke inicijative i milione nesretnih neostvarenih pojedinaca. Ovi filmovi snose barem deo krivice.

Ako se izuzme nedostatak happy enda, film je zabavan i prikazuje kulturu sporta koja nas još uvek gnjavi. Bravo Floydu da je barem probao, ali pošto je ovo ipak film napravljen u totalitarno režimu, nikada nije dozvoljeno da Floyd ipak uspe. Nacionalna Klasa je u ovoj listi zbog nostalgije i fora ali ja ću uvek pre odabrati Rockyja jer on uspe, umesto Floyda koga svi ispale na kraju. Da sam ovo napisao kada je film urađen možda bih bio poslat na Goli Otok!

Nacionalna Klasa je ipak odličan primer kako ne treba završiti. Da je Floyd bio manje impulsivan i manje krpio deo po deo, nego planirao neku deceniju unapred, možda bi izbegao grozote vojne obuke.

Ognjen Stojanović je pre par dana pobedio na Evropskom Juniorskom Kupu u Španiji. Dobio je npr. Petræusa Rasmusena, danca za koga znam da trenira u apsolutno savršenim uslovima. Pored toga što mi je dao kredibilitet da malo zezam Aleksandra Sørensena, zanimljivo mi je da vidim nekoga iz Srbije da ima uspeha na ovako visoko profilisanim trkama.

Srbija je zanimljiva jer je mala i čudna zemlja koja nema neku posebnu tradiciju u ovom sportu, a i ovde sam pa sam u toku sa događanjima. Uvek je super da se pojavi neko totalno iznenađenje iz sredine koja je skoro totalni raspad. Ognjen bi mogao svima da bude inspiracija jer sasvim nezavisno postiže odlične rezultate u svetskoj konkurenciji a na raspolaganju ima sve šta i mi svi imamo, ništa više. Sa manje od 18 godina je spojio jedan i jedan i dobio stvorio super rezultate. Da, tu su treneri, roditelji itd… ali na kraju to je Ognjenov uspeh, ostali su tu samo da ih on iskoristi u svom cilju.

U Srbiji je često bilo dobrih juniorskih takmičara. Takođe svuda po svetu se pojavljuju ovi “klinci” koji postižu odlične rezultate i onda jednog dana samo nestanu. Pukne im nešto u glavi i onda odbace sve i zaposle se u pekari preko puta ili studiraju neku totalno desetu stvar.

Neću da ulazim u detalje zašto i kako, predugačka priča.

Super je imati dobre rezultate kao junior ali pravi izazov dolazi između 20 i 25 godine. Pa onda tek ide pravi izazov. I tek onda još pravlji izazov. Nadam se da će naši krajevi uspeti da proizvedu sportiste koji ne napuštaju sport prvom prilikom kada imaju izgovor alla studije, ženidba, posao, dete, rat, Halejeva kometa itd…

Da bi se ostalo u sportu više decenija (pogađam jer ja nemam nešto puno iskustva u ovome) potrebno je planirati godinama unapred a to zahteva posebnu vrstu vizije i dugoročne strategije dok u isto vreme treba da se zadovolje kratkoročni ciljevi kao rezultati.

Nema razloga da se u tome ne uspe ako se napravi dugoročni plan i onda teži ka njegovoj realizaciji. Većina sportista, na žalost, ili nema svest o tome ili je previše lenja, uglavnom zbog loše edukacije trenera i nedostatka menadžera koji mogu da im ukažu i postave put ka dugoročnim ciljevima. U stvari, treneri treba samo da se bave sportskim uglavnom kratkoročnim ciljevima sa pomalo fokusa na dugoročne ciljeve, dok menadžeri treba da imaju viziju koja može da pomogne sportisti da dostigne dugoročne ciljeve. Treneri će da se pobune kako i oni imaju dugoročnu viziju ali njihi dugoročni ciljevi u odnosu na menadžerske jesu mnogo slabiji u odnosu na kratkoročne.

Ognjen prvo deluje kao pošten “dečko”. Za razliku od većine iz njemu bliskih generacija on ne krade i ne laže. Ovo je već veliki uspeh da sportista u Srbiji ne krade i ne laže. Iz nekog razloga srpski sport ide uz kleptomaniju i slična asocijalna ponašanja, a Ognjen deluje otporan i nezainteresovan za ovo.

Ognjen je takođe pametan i mudar - veoma mudar za svoje godine. Kapira puno stvari na veoma dobar način, baš kako treba. I agresivan je. Svađa se. Ali sasluša kada treba tj. skapira kada je ok malo da se svađa a kada nije. Treba biti malo arogantan, malo nezainteresovan… valjda, nagađam. Ali je u suštini sasvim ok.

Nadam se da sada angažuje svoj uzavreli mozak kako da uradi dobre rezultate u triatlonu i sa 35 godina. Možda ga dobijem na nekom Ironmanu, ja sa nekih 40+ godina a on sa 30ak. Sada ga sigurno neću dobiti.

Bravo Ognjene!

Veoma sam ponosan da kažem da sam bio deo Songo.info projekta koji je konačno realizovan.

Songo.info je dobrotvorni projekat koji su započeli dvostruki svetski prvak u MTB-u, Cristoph Sauser, i moja prijateljica iz Stellenboscha, Ruth Cherry Bird, sa ciljem da se izgradi BMX staza u Khayamandiju, townshipu Stellenboscha, gradića nadomak Cape Towna.

Posle možda više od šest meseci BMX staza je konačno završena i deca u Khayamandiju mogu da se igraju.

Ne znam koliko je moguće prikazati sliku u kojoj južnoafrički crnci žive u townshipima - to su kuće od skoro kartona, slične u kojima žive Romi u Srbiji, ali ih ima na milione. Kada sam prvi put video ove townshipe bio sam zapanjen koliko ljudi živi u tako lošim uslovima. Odmah je bilo jasno kako je južnoafrička vlada apartheid sistema potpuno zapostavila ove ljude i dozvolila da imaju tako loše uslove za život. Zamislite da je ceo Beograd bez struje, tekuće vode, ogrezao u kriminalu, samo sa prašnjavim putevima i improvizovanim kućama. U stvari ovo i nije toliko daleko od realnosti 90ih ali nama je opet mnogo bilo bolje nego afrikancima (ako se izuzme mogućnost da te pogodi tomahawk). Južnoafrički townshipi su mi ipak pokazali da mi drastično podcenjujemo prilike i luksuz koje imamo u Srbiji, specijalno sada.

Cristoph Sauser je više sezona trenirao u Stellenboschu (Specialized tim se bazira u ovom gradiću na Western Capeu jer je jedan od glavnih menadžera, Bobby Behan, odatle) i želeo je da nekako vrati uslugu lokalnoj zajednici za njihovo gostoprimstvo. Zajedno je sa Ruth smislio ideju da izgrade BMX stazu i da nekako reklamiraju projekat na najvećoj južnoafričkoj MTB etanoj trci - Cape Epic. Inspirisao ih je lokalni maratonac iz apartheid ere, Songo Fipaza. Ruth je mene upoznala preko Dan Hugoa koji je član triatlonskog tima moje firme Nekada.com. U jednom sastanku smo smislili strategiju da se prodaju kilometri staze po principu: jedan kilometar - hiljadu randa.

Smislio sam slogan, napravio logo i poslao ga. Svideo im se. Uradio sam sajt, ne nešto preterano lep jer sam se plašio da dobro dizajniran sajt nije odgovarajući za ovakav projekat. Napravljen je Songo.info tim za Cape Epic - Cristoph i lokalni mtb pro, Burry Stander, su napravili dresove sa velikim logoom. Na Cape Epicu su vodili prve dve etape kada je Burry dobio povredu u kolenu pa su morali da odustanu.

I to minimalno vođstvo je bilo dovoljno da se skupi pažnja oko projekta. Prvo su došle manje donacije od ljubitelja sporta, možda do hiljadu eura za 10ak kilometara, a onda je južnoafrička vlada, kada je videla da su Cristoph i Ruth ozbiljni, odlučila da pokrije preostale troškove izgradnje.

Ja sam pre par dana dobio email od Ruth u kome kaže: Nikola staza je gotova, da li si ponosan?

Veoma sam ponosan da sam deo takvog projekta. Znam da nešto šta sam uradio je doprinelo da se klinci na drugom kraju sveta, u Khayamandiju, u Stellenboschu, u Južnoj Africi, vozikaju umesto da prave neke gluposti. Koliko god zvučalo da sam ja ovde, u Beogradu, daleko od toga, osećam se kao deo tog projekta i veoma sam zadovoljan da je ispunjen. Sada želim da se ide i dalje, da se još više gradi, i u drugim townshipima. Super je kada je nešto izgrađeno.

Naravno moj prvi predlog je bio da se izgradi internet kafe ali su mi rekli da bi se kompjuteri pokrali prve noći.

Još uvek možete da donirate za ovaj projekat na Songo.info/donate. Zašto bi neko iz Srbije donirao za projekat u Stellenboschu? Ne znam, zašto da ne. Zbog vere u ideju da treba pomoći bilo kome a možda jer svakome pa i nama treba pomoć i svi bi voleli da u teškoj situaciji možda neko negde daleko odluči da baš nama izađe u susret. Sa jedne strane je suludo slati novac iz Srbije u Afriku ali sa druge meni je to sasvim logično. Srbija i okolni krajevi nisu izolovani, oni su važan deo mnogo većeg sistema, i važno je podsećati se na to pa i kroz donacije. Songo.info projekat je okupio švajcarca, južnoafrikance, srbina, belce, crnce, i ko zna koga još kako bi se jedna BMX staza izgradila za par klinaca koji će verovatno slomiti vratove vozeći je. Super!

Filozofiram, inspirisan sam…